Plate kao u Kambodži

Lavinu komentara na stranama online izdanja novina i društvenim mrežama izaziva ovog vikenda tekst objavljen u “Novostima” koji govori o zaradama u Srbiji, uglavnom u privatnom sektoru. Istina je, naime, da su primanja (ne)zaposlenih radnika u buticima, pekarama, kafićima, daleko ispod proseka, ali i ispod zagarantovane minimalne zarade koja iznosi 20.328 dinara.

Prosečno oko 15 000 dinara

Bilo bi dobro da je minimalno, ali nije. Zarade u privatnim radnjama kreću se oko i ispod petnaest hiljada dinara, radnici su često angažovani “na crno”, bez uplate doprinosa, a ukoliko im i isplaćuju pun iznos “minimalca”, poslodavci obavezuju radnike da im u gotovini vrate svakog meseca deo, na primer, šest hiljada. Postoje i oni koji minimalnu zaradu tumače na svoj način, pa obmanjuju radnike da se garantovani iznos odnosi na onaj – sa porezima i doprinosima, koje, kada oduzmu, za neto isplatu ostane oko 13 hiljada.

shopping

Zvanična minimalna cena rada trenutno je 121 dinar po satu. I sa njom, daleko smo ispod, na primer, Kine, gotovo svih zemalja u Evropi i većine u okruženju. Po iznosu koji bi radnici trebalo da dobiju za jedan sat rada Srbija je na nivou Kambodže.

Inspekcije ćute, radnici ćute…

Jasno je zašto radnici ne reaguju na dramatično kršenje njihovih prava. Situacija na tržištu rada, uz broj nezaposlenih, je takva da su uplašeni da bi i to što imaju mogli da izgube. Nejasno je, ipak, zašto ćute nadležni u inspekciji rada, posebno kada se radi o firmama koje su u vlasništvu države, pošto i takvih ima. Radnici fabrike “Jumko”, na primer, uz potpunu obaveštenost države o situaciji, godinama primaju između 15 i 18 hiljada dinara mesečno.

Proizvoljna tumačenja privatnih poslodavaca odnose se i na nadoknadu troškova prevoza, koje gotovo niko ne pokriva, pa se radnici snalaze kako znaju i umeju, a oni koji stanuju daleko od radnog mesta i po pola mesečne zarade izdvajaju za prevoz.

Radno vreme je posebna priča, rad noću, za vikend, uskraćivanje prava na godišnji odmor… Sve su to poslovi za inspektore, koji ćute i, ukoliko u neku kontrolu i odu, konstatuju da je preduzeće u teškom stanju i da nema realnih uslova da – poštuje zakon.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *